A šta onda? Nema potrebe da se pozovem na naučna istraživanja, verujem da ti je već iz okruženja to dobro poznato: potraga za tim JEDINIM čini da se osećamo izgubljeno i zbunjeno.
Karijera retko ispunjava naše snove iz detinjstva, budimo realni, koliko god mi u zrelom dobu poetizovali te naše rane želje. U jednoj studiji traženje idealnog posla dovelo je do toga da se studenti završnih godina osećaju anksioznijim, pod stresom, preopterećenim i depresivnim tokom celog procesa – i manje zadovoljnim ishodom.
Zato je mnogo bolje pitanje koje nas pokrene da razmislimo o tome kakva osoba želimo da budemo i kakve sve različite stvari možemo da radimo, koliko je sve izbora pred nama.
To nas u velikoj meri oslobađa pritiska da sa 15, 19 ili 23-24 godine MORAMO jasno da znamo čime ćemo se baviti do kraja radnog veka. I za koji, između ostalog, ne znamo ni koliko će trajati.
U redu je da se još tražimo, želimo da testiramo različite opcije i da nam je potrebno još vremena, u redu je da se predomislimo i priznamo kako nešto nije više naš izbor. Hej! OK je i da ne znamo odgovor u nekom trenutku.
Možemo to da poredimo sa zaljubljivanjem i emotivnim partnerima: veoma mali broj ljudi se venča i ostane ceo život zajedno sa osobom sa kojom je imao prvi poljubac.
Zvuči kao potpuna neizvesnost i potencijalno velika strepnja, ali to je odlična prilika da mapu svoje karijere, pa i života, iscrtamo na svoj način.
Objasniću to na slikovitom primeru muzičarke i voditeljke Ide Prester.
Kada je vidiš energičnu i neobično kostimiranu na sceni, možeš li da poveruješ da se Ida kao dete nije igrala i da je bila „dosadna”? Sa 17 godina je prvi put izašla na kafu. Nakon toga je „eksplodirala i izlazila kao luda”– da, baš tim rečima mi je opisala svoju adolescenciju. Htela je da
bude najbolja u svemu čega se dotakla, završila je dve srednje škole i jedan i po fakultet (ekonomiju i žurnalistiku). Sa 18 godina se odselila iz roditeljskog doma u Zagrebu govoreći da se više neće vratiti. Još pet različitih gradova i više od 20 godina kasnije roditelji su joj ogromna podrška u odgajanju dva sinčića, dok ona nastupa širom regiona. Kada je imala 23-24 godine, njen otac Mladen, doktor fizike i ugledni naučni radnik, pokušavajući da je razume, guglao je „ljudi van sistema”. Ona mu je odgovorila: „Ali ja želim da budem deo sistema”.
Da li je Ida izuzetak ili pravilo – ostavljam tebi da proceniš.
