Negde između trećeg beach dumpa, petog storija sa aerodroma i nečijeg „Оvo leto se ne zaboravlja”, lako je da pomisliš kako tvoje leto mora da izgleda bombastično, ispunjeno i savršeno upakovano da bi bilo vredno. Kako moraš negde da odeš, moraš na žurku svakog vikenda, moraš da izgledaš kao da je tvoj život upravo ušao u svoju najlepšu sezonu. I, naravno, sve to neko mora da vidi.
Ali ne mora.
Tvoje leto ne mora da ima 50.000 lajkova. Ne mora da ima viralni Reel, savršen zalazak sunca, more u pozadini, pažljivo biran autfit i caption koji zvuči kao da si konačno shvatila smisao života. Tvoje leto ne mora čak ni da završi na mrežama.
Može da bude lepo i ako ga zadržiš za sebe. To može biti leto tokom kog radiš, učiš, odmaraš, viđaš ljude koje voliš, šetaš uveče, sediš na terasi, ideš na bazen, čitaš knjigu, spavaš duže, praviš planove koji se možda i ne ostvare. Može da bude leto bez velikih instagramičnih putovanja, ali s malim trenucima koji ti stvarno prijaju.
Jer lepo provedeno leto ne izgleda isto za sve. Nekome letnje uživanje predstavlja odlazak na festival, putovanje i pravljenje spiska mesta koje treba obići. Za nekoga je to mir, sporiji tempo i dan bez obaveza. Nekome leti prija izlazak s društvom. Nekome samoća. Nekome akcija. Nekome reset.
Problem nastane kad počnemo da procenjujemo svoje leto prema tuđim objavama. Kad nam deluje kao da se nešto nije ni desilo ako nije okačeno na Instagram. Da trenutak nije dovoljno dobar ako nije fotogeničan. Da mi nismo dovoljno uživali u letu ako nemamo šta da podelimo.
A istina je da neki od najlepših trenutaka i ne izgledaju ništa posebno na kameri. Uglavnom se dese kad uopšte ne pomišljamo na telefon i nemamo potrebu da ih delimo. Kada želimo da čuvamo te momente kao nešto samo naše.
Leto za pamćenje ne mora da bude samo ono koje je okačeno na društvene mreže. Može biti i ono u kom si uživao bez tuđih pogleda i potrebe za validacijom društva. Hajde da biramo ono što nas zaista čini srećnima.
