Kada ste poslednji put radili nešto i
bili toliko fokusirani, da ste imali osećaj da je vreme bukvalno stalo?
Taj trenutak, taj sweet spot, kad se
sve naprosto sklopi, psiholozi nazivaju flow.
Kad radiš nešto sa velikom lakoćom, i sve se čini prirodno, bez ikakvih
prepreka ili anksioznih misli, koje su znaju biti problem kada nam nešto ne ide
od ruke. Prosto rečeno - umesto da se maksimalno
trudimo da bi dobili rezultate, dobijamo rezultate bez nekog osećaja napora,
koje se popularno zove effortless power.
Naravno, mnogo lakše ćeš zateći sebe
u ovom stanju, ako usput radiš ono što voliš i na šta se ložiš, a ne ono što moraš.
Sada misliš, da bravo, svi to znamo ali kako da pronađem ono što volim? E pa to
je kompleksno pitanje, nije dovoljan ovaj tekst da ti objasnimo, ali možemo ti
dati par hitnova pa ti posle dalje sam/a istražuj.
Kažu svi, težak je to put... zapravo
dva puta. Jedan put gde treba da upoznaš sebe, tj svoj svet, i da budeš
potpuno realan prema sebi - a drugi je putovanje kroz svet oko sebe, šta on to nudi i šta tebi odgovara. Ovo je dosta
bolje objasnio Sir Ken Robinson, u svom gostovanju na TED Talksu. Pogledaj ceo
intervju na linku
Pod pretpostavkom da si našao/a ono što voliš, da bi uopšte probao/la da se „ubaciš” u flow, prvo moraš preduzeti ova 3 koraka:
- Pažljivo
izabereš šta i kako ćeš (u)raditi tog dana
Otvoriš planer, beleške, ili ako ne zapisuješ stvari fizički „otvoriš” mozak i proveriš svoj raspored. Na primer, porđaj svoje obaveze po listi prioriteta, slovima od A do D. Na primer, ako imaš da napišeš seminarski rad za koji je rok sutra, to je prioritet A. Istovremeno ti je soba u haosu, treba je srediti, to je prioritet nivoa D. Primena ove filozofije podele obaveza je dobra kako bi se sačuvali od osećaja tzv. lažne produktivnosti. Lakše je da prvo središ sobu i osećaćeš se malo bolje, ali seminarski i dalje bleji prazan a vreme ide.
- Zaštitiš
sebe od distrakcija i oduzimača vremena, i probaš da se koncentrišeš.
Ako nisi koncentrisan/a, ne možeš da uđeš u flow. I tačka. Deluje surovo, ali tako mora.
Prvo skloniš najveću distrakciju od sebe, telefon i društvene
mreže. Svima nam to pravi problem, jer prosto živimo u takvom vremenu i svi smo
pomalo navučeni, ali kad se radi, neophodno je odupreti im se.
Te distrakcije i oduzimači vremena mogu dolaziti u raznim oblicima, i ne čine se uvek nužno lošim. Baš tad te zovne majka da joj pomogneš nešto, ili ako si na poslu, dođe kolega i postavi ti pitanje, koje realno nije hitno, ali te je opet prekinuo i izbacio te iz fokus moda. U ovakvim nekim primerima realno moraš prekinuti ono što radiš i priteći im u pomoć, ali uradi to odmah kako ti ne bi posle „probušilo” tvoj mehurić koncentracije.
- Središ svoje
radno okruženje, protegneš se, nešto pojedeš i popiješ, odeš do WC-a,
uvališ se u stolicu i kreneš da radiš (kidaš)!
Eto nas, stigli smo do svima nama najtežeg dela, dela kojeg se najviše plašimo: „Ali kako da počnem, možda neće biti dobro....” Prosto je, samo počni! Sad moram da izgovorim onu svima poznatu kliše rečenicu: „Najteže je početi, posle sve ide lakše. Iako ne gotivim klišee, zapravo je tačno. Svima nam se desilo da nikako ne možemo da se nakanimo da uradimo nešto, i onda kada jednom zasednemo bude sve gotovo u jednom dahu.
Sad kad si ovo pročitao/la, jesi malo prevrnuo/la očima ali znaš da
je ipak sve ovo jedina prava istina. Udahni duboko i kreni. Neka ti najveća
motivacija bude to da se osoba koja je pisala ovaj tekst verovatno osećala slično
i imala s vremena na vreme problem sa koncentracijom kao i ti, tako da si
dobio/la savete iz prve ruke. :)
