Kako je sve počelo?
Međunarodni dan žena proistekao je iz radničkog pokreta, a Ujedinjene nacije su ga priznale kao događaj koji se obeležava na godišnjem nivou. Seme njegovog nastanka posejano je 1908. godine, kada je 15.000 žena prošetalo Njujorkom zahtevajući kraće radno vreme, bolju platu i pravo glasa. Godinu dana kasnije, Socijalistička partija Amerike proglasila je prvi Nacionalni dan žena. Ideja da se ustanovi ovaj praznik potekla je od žene po imenu Klara Cetkin, koja je to predložila 1910. godine na Međunarodnoj konferenciji žena u Kopenhagenu. Konferenciji je prisustvovalo 100 žena iz 17 zemalja sveta i one su jednoglasno prihvatile predlog.
A gde smo danas?
Iako su se pre više od 100 godina izborile za elementarnu ravnopravnost, do današnjeg dana žene se suočavaju sa mnogobrojnim problemima u društvu, diskriminacijom, ali i mnogim drugim izazovima, koji nas navode da se zapitamo šta su glavna „ženska pitanja” savremenog doba.
Žene na pozicijama moći
Od parlamenata i drugih institucija, do sala za sastanke u korporacijama, broj žena koje se u njima nalaze na seniorskim pozicijama (uglavnom) je znatno manji nego broj muškaraca. Da paradoks bude veći, promene na ovim poljima uslovljene su zakonskim regulativama i propisima koji od institucija i kompanija zahtevaju određeni broj mesta za žene. Kao da one svojim sposobnostima, obrazovanjem i prethodnim postignućima nisu već zavredele tako nešto. Iako je postojanje zakonske regulative odličan korak, bilo bi lepo da prisustvo žena bude uslovljeno zdravim razumom i činjenicom da ova mesta žene zaista zaslužuju zbog svojih veština i sposobnosti.
Na ovu temu logično se nadovezuju i seksizam, a zatim i nejednake plate za muškarce i žene na istim pozicijama. Mnoge kompanije danas u svoje prakse uvode tzv. DEI policies, kojima štite jednakost, raznolikost i inkluziju svog poslovnog ekosistema, brinući ne samo o ženama već i o drugim diskriminisanim grupama.
Pitanja iz sfere privatnog života
Pored poslovnog ambijenta, žene se danas (još uvek) suočavaju i sa „privatnim pitanjima” – ako se ona uopšte mogu tako nazvati jer se zbog svoje učestalosti i rasprostranjenosti zaista mogu smatrati kolektivnim. Ova pitanja obuhvataju kategorije od prava na odlučivanje o životnim izborima, balansiranja privatnog života i karijere, pa sve do nasilja u porodici i seksualnog uznemiravanja i prava na donošenje odluka o sopstvenom telu, pre svega pitanja abortusa.
Svaka od ovih tema, a ima ih još, deo je korpusa prava i borbi koje nisu završene. Ovde nije pomenuto i pitanje prava na obrazovanje, koje je u mnogim zemljama za žene ograničeno ili potpuno nedostupno.
Žene su, kao i muškarci, podjednako pritisnute problemima savremenog života – od mentalnog do fizičkog zdravlja i brige o sebi kao preduslovu borbe za sve drugo. Nisu pošteđene depresije, anksioznosti, brige o reproduktivnom zdravlju i kontinuiranim preventivnim pregledima kako bi dugo bile zdrave i funkcionalne. Svetlo na kraju ove priče o ženskim pitanjima današnjice je primer iz Španije, kao prve zemlje u Evropi koja je omogućila ženama da uzmu trodnevno plaćeno „menstrualno” odsustvo.
Da sumiramo ovu priču. Prava koja danas žene imaju nikako ne smemo shvatiti zdravo za gotovo. Ona su samo preduslov za sve borbe u domenu sloboda koje nas tek čekaju.
